Забрињавајуће је да се пријављени и идентификовани случајеви вршњачког насиља све чешће односе на ниже узрасте, дјецу млађу од четрнаест година, гдје билежимо случајеве вршњачког насиља већ код ученика другог и трећег разреда основне школе. Ова чињеница указује да смо као родитељи и друштво негдје заказали, те сигнализира да морамо интервенисати“, наводи за „Козарски вјесник“ Бранка Јандрић Вуковић из приједорског Центра за социјални рад.

Да ли смо, као друштво и родитељи, учинили довољно да створимо сигурно окружење за одрастање наше дјеце?

– Чињеница је да дешавања из региона, свакодневни медијски наслови и информације које долазе до нас и до наше дјеце, додатно уносе немир, што неминовно изискује реакцију цијелог друштва и система да заједно створимо сигурније мјесто за живот наше дјеце. Забринутост родитеља је оправдана, вршњачко насиље је све присутније и можемо потврдити наводе и оцјене стручњака из ове области да је скоро свако друго дијете било изложено одређеном облику вршњачког насиља. Нажалост, комуникација између дјеце је увијек обогаћена неком псовком, увредом, ружном ријечју за коју родитељи обично кажу да им није познато гдје су је њихова дјеца чула. За таква понашања дјеца немају увид да су погрешна, неприхватљива и да имају карактеристике вербалног насиља. Наша дјеца уче и социјализују се по узору и под утицајем родитеља од самог рођења па до њиховог пунолетства, гдје је, до поласка у школу, тај утицај најизраженији. Темеле својих понашања и реаговања дијете носи из куће. По поласку у школу, доминирају неки други фактори и утицаји, гдје је од седме до дванаесте године на првом мјесту утицај школе, а на другом вршњака. Од дванаесте године на прво мјесто долази позитиван или негативан утицај вршњачке групе, изражена потреба припадања, развијања социјалних вјештина и самопоуздања, док у том периоду утицаји родитеља и школе слабе.

Ко су починиоци, а ко жртве вршњачког насиља?

-Кад прочитате у медијима да су прошле године у Тешњу ученици другог разреда бацили дјечака на под и шутирали га, при чему је цијели разред то посматрао и није реаговао, запитате се гдје смо као друштво заказали. Прошле године смо читали и како је дјечак основношколац ножем у Сарајеву насрнуо на дјечака из разреда и задао му убоде у предјелу рамена, да је у Бањалуци тринаестогодишњака сачекао вршњак из разреда и испред школе га брутално претукао, да је у новембру прошле године код Мркоњић Града дјечак четрнаестогодишњак избо вршњака ножем по врату, гдје је право чудо да је повријеђени дјечак преживио, да је у Задру на Фејсбуку објављен снимак туче малолетних дјевојка итд. Прије само неколико дана имали смо забиљежен случај да су четири малолетника палицама брутално претукли седамнаестогодишњег младића, а у јануару је група од дванаест малолетника шипкама претукла троје дјеце. У Београду, такође у јануару, малолетници од петнаест година крвнички су претукли младића и разбили му стаклену флашу од главу. Медији су препуни садржаја и наслова који указују на све насилније понашање дјеце, као и на озбиљна кривична дјела, па чак и свирепа убиства почињена од стране дјеце млађе од четрнаест година која су кривично неодговорна. Свако дијете у неком моменту може починити вршњачко насиље, док уједно свако дијете може постати жртва насиља. Жртвама је заједничко једино то што их је насилник одабрао, јер су можда одлични и талентовани ученици, дјеца са развојним тешкоћама, носе наочаре, немају маркрану одјећу и обућу или најновији модел мобилног телефона итд. У току 2024. године у Центру за социјални рад евидентирано је 11 жртава, од којих девет мушког и двије женског пола, и 12 починилаца (10 М/2 Ж) вршњачког насиља. Забрињавајуће је да се највећи дио пријава односи на дјецу из основних школа, што потврђује све насилније понашање дјеце млађег узраста, те изискује да се превентивне активности реализују на нижим узрастима. Важно је нагласити да пријављени и процесуирани случајеви вршњачког насиља нису реалан показатељ, јер се значајан број ситуација изложености дјеце вршњачком насиљу не пријављује, већ се процесуирају и завршавају у склопу поступања психолошко-педагошких служби школе. У наведеном броју нису обухваћени малолетници који су процесуирани по пријавама физичких напада на друге, туча и насилног понашања, те кривичног дјела тијелесна и тешка тијелесна повреда.

Kako смо дошли до тога да говоримо како нам деца немају емпатије, да су све свирепија према својим вршњацима? Где је нестало другарство, пријатељство, где смо изгубили разумевање, поштовање, толеранцију и прихватање различитости? Ко за то мора сносити одговорност?

– Сваке године, последње сриједе у фебруару, обиљежава се Међународни дан борбе против вршњачког насиља, с циљем подизања свијести о значају стварања сигурног окружења за сву дјецу, промовисања емпатије, поштовања различитости, развијања сарадње и оснаживања за ненасилно рјешавање конфликата те промовисања културе ненасилја и толеранције. Није довољно само тада указивати на овај проблем, јер је вршњачко насиље у школама и ван њих системски проблем који захтијева адекватан одговор свих институција које раде с дјецом, родитеља и на крају комплетног друштва. Одговорност је на свима нама да, као родитељи, позитивно утичемо на властиту дјецу да из породице понесу вриједности и увјерења која ће спријечити дјецу да се неприхватљиво и насилно понашају, уједно дјеловати протективно у смислу да не испољавају оваква понашања, али и да се знају заштитити, правилно реаговати и храбро пријавити. Пријављивање је значајно, јер велики број дјеце из страха трпи и не усуђује се пријавити вршњачко насиље, а онда смо немоћни да било шта учинимо. Негативних утицаја интернета, проводења времена на телефону, праћења различитих садржаја непримерених њиховом узрасту је, на жалост, превише. Знамо да је родитељство на испиту који бринем да ће тешко положити. Све је више изазова и захтјева пред родитељем, на које понекад немамо одговор, али имамо обавезу и дужност чути струку и као родитељи сарађивати са школом и другим институцијама које поступају у најбољем интересу не само нашег дјетета већ заштите све дјеце. Неријетко се деси да родитељ наступи са ставом: ‘Није моје дијете криво’ или не уочава властиту одговорност и допринос пријављеном проблему. Тада губимо време и енергију на убјеђивања, тражење кривца, доказивања, а можемо много више урадити ако се усмјеримо на јачање капацитета родитеља, усвајање пожљних модела комуникације и адекватних васпитних стилова у приступу према свом дјетету.

Који су облици насилног понашања у порасту међу дјецом?

– Када су у питању начини испољавања насилног понашања дјеце, физичко насиље је можда најлакше уочити и препознати, ударање, гуркање, штипање, чупање, отимање и уништавање ствари. Ријетко ова понашања иду без вербалног насиља односно вријеђања, омањавања, исмијавања и слично. Психичко насиље такође најчешће прати горе наведене облике и подразумјева запостављање, исмијавање, ухођење, уцјењивање. Сексулано насиље је присутно у смислу нежељених физичких контаката, дотицања по интимним дијеловима тијела, увриједљивих коментара и показивања порнографског материјала, што у неким случајевима има и обиљежја кривичног дјела. Дечаци су склони да дјевојчице на овај начин, да тако кажем, задиркују. Потпуно су несвјесни да таква понашања имају обиљежја сексуалног насиља и да не пријају дјевојчицама. Искључивање дјетета из групних активности, оговарање, измишљање и ширење лажи о неком дјетету, наговарање других да се са тим дјететом не друже је социјално насиље. Овај вид вршњачког насиља је свакако у експанзији, јер дјеца превише времена проводе на друштвеним мрежама, у различитим групама гдје се осјећају заштићени да пишу различите непримерене садржаје, увреде, псовке о другој дјеци. Не смимо занемарити ни емоционално насиље односно игнорисање и намјерно искључивање дјетета из заједничких активности разреда или дјечије групе, као и културно насиље односно вријеђање на националној, религијској и расној основи. И на крају, једнако важно, економско насиље које укључује крађу и изнуду новца што, на жалост, такође није ријеткост међу дјецом. Важно је издвојити као посебан вид вршњачког насиља интернет или дигитално насиље, с обзиром на тренд претјеране употребе и овисности о мобилним телефонима која је попут епидемије захватила дјецу, а која је можда у последње вријеме и најчешћи медиј за испољавање вршњачког насиља. Дјеца сате које проводе на мобилним телефонима неријетко користе и за комуникацију преко различитих друштвених мрежа и четова, када оговарају другу дјецу, објављују приватне податке или неистине, шаљу узнемирујуће слике или порнографију, лажно се представљају, вријеђају друге, шаљу окрутне, каткад и пријетеће поруке, креирају интернетске странице које садрже приче, цртеже, слике и шале на рачун друге дјеце. Овај вид вршњачког насиља има уједно карактеристике осталих облика (психичког, емоционалног, социјалног, сексуалног), а код дјеце оставља значајно теже посљедице уколико се не пријави, препозна и адекватно одреагује у смислу санирања нанесене штете, јер укључује већи број дјеце свједока, у јавном је медију и тешко се заштитити. Важно је нагласити да у последње вријеме, након интервенција које предузимамо по пријави, доста често препознајемо реактивну агресију код дјеце. Те пријаве се односе на случајеве када на обје стране имамо починиоца и жртву. Дијете након што буде нападнуто, брани се од напада других гдје, у коначници, и оно насилно одреагује. Неријетко добијемо и сазнања да се за насиље знало и раније, али нико није одреаговао или није адекватно одреаговао, што доводи до континуиране изложености дјетета насиљу и тежих посљедица по његово психичко и емоционално стање, али и социјално функционисање. Као родитељи често смо склони да дјецу усмјеримо да не нападају први, али да се у ситуацијама када буду нападнути бране.

У току 2024. године Центар за социјални рад евидентирао је 11 жртава вршњачког насиља, од којих девет мушког и двије женског пола те 12 починилаца (10 мушких и двије женске особе).

– Одговорност је на свима нама да, као родитељи, позитивно утичемо на властиту дјецу, да из породице понесу вриједности и увјерења која ће их спријечити да се неприхватљиво и насиљно понашају, уједно дјеловати протективно у смислу да не испољавају оваква понашања, али и да се знају заштитити, правилно реаговати и храбро пријавити. Родитељи су најчешће први који могу примијетити да се нешто дешава са дјететом, да се враћа кући уплашено, несретно, поцијепаних књига или одјеће, без новца за који нема објашњење у шта га је утрошио, са модрицама или огреботинама. Наставници такође не смију занемарити код ученика нека од понашања која указују да су изложени вршњачком насиљу.

Извор: Козарски вјесник